• Не делим Ћуркове главне вредносне, теоријске и политичке погледе, али сам имао утисак да је реч о научнику и јавном делатнику изузетне интелигенције и широког образовања, а и о благородном, духовно отменом човеку лепог васпитања, коме су страни једноумна острашћеност и ниподаштавање неистомишљеника. Ако је судити по најновијим јавним иступима Нерзука Ћурка, изгледа да сам се ипак преварио
• Можда би се објашњење његовог салто мортале могло наслутити из следеће рационализације коју је сâм понудио у драматичном и патетичном “прогласу” на ТВ Н1: “Сада је куцнуо час да навремо свом снагом нашег бола на зидине дејтонске тврђаве у којој живе свој живот дејтонски националисти обамрли на стварни живот људи, увјерени да раде за националну ствар, увјерени да је врх хуманизма фашизам који просипају са разних говорница кривог скретања у хисторију. Нема се времена за стишавање страсти»
• Ћурак наводи да га је приликом сусрета на улици познати филозоф Владимир Премец  упитао шта значи његово име Нерзук, а да му је он одговорио: “Онај који је надарен, који има све што му је потребно”… Али, Нерзук не значи ништа, сем имена колеге Ћурка и можда још неког његовог имењака. Неко га је очито погрешно информисао. У арапском постоји пасивни партицип “мерзук”, са значењем које је своме имену приписао Нерзук Ћурак. Разлика је само у једном гласу, али…
• Нерзук пише да обновљени исламфобни фашизам спрема босанскохерцеговачким муслиманима/Бошњацима: „Прво ћемо их политички десубјективизирати (откуда хисторијској наплавини право да имају државу, ево Босну напримјер). Дио побити, дио раселити, дио интегрирати као егзотику наше неофашистичке цивилизације”. По мојим сазнањима, ову монструозну неистину изрекла су до сада двојица бошњачких верско-политичких првака, поодавно муфтија Муамер Зукорлић и недавно Харис Силајџић
• Фалсификаторско приписивање троделног усташког (Будаковог) „коначног решења“ српског питања у НДХ наводно фашистичком српском националном програму у односу на муслимане/Бошњаке толико је неморално и ниско да би сваки додатни коментар био излишан… За Ћурка са ћураком наопако ни посезање за овим језивим „аргументом“ није било неприхватљиво у функцији приближавања крајњем циљу, тоталној сатанизацији Срба, као путу ка коначном решењу проблема државног устројства БиХ 

И мрзети треба знати.

Назим Хикмет

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

“НАДАМ се да ће се са скорашњим екипирањем америчке администрације у Босни и Херцеговини и на Балкану почети нова, снажно интегративна интерпретација и реализација Дејтона, по принципу да тај уговор није свето слово, него да је тек почетак изградње функционалне државе“.

Овим речима је професор сарајевског Факултета политичких наука Нерзук Ћурак у једном интервјуу, уприличеном поводом излажења његове збирке политичких есеја „Зашто је Босна, а не ништа“, изразио своја прижељкивања у погледу наредне фазе политичких превирања у Босни и Херцеговини.

У овој изјави нема ничега изненађујућег, јер се професор Ћурак у јавности увек доследно евроатлантистички и либерално-мондијалистички опредељивао, што је подразумевало и очекивања да се незадовољавајуће стање у БиХ среди интервенцијом споља, уз пресудну улогу САД. То је, уосталом, став свих тзв. „пробосанских“ снага које међународну заједницу стално подсећају на некакву њену посебну одговорност кад је дејтонска творевина у питању, потпуно пренебрегавајући потребу да се о судбини заједничке државе договарају легални и легитимни представници трију конститутивних народа.

Такође, за професора Ћурка и његове истомишљенике Дејтонским споразумом је само заустављен рат, али је он искључиво полазна основа за изграђивање „функционалне“ (што је еуфемизам за унитарну) државе.

Протагонисти тако схваћеног наднационалног „босанског грађанског патриотизма“ нису успели да за свој пројекат прибаве сагласност двају конститутивних народа, српског и хрватског, па су, посредством и директним гувернерским ангажовањем високих представника одозго, истиха и крајње систематично кренули у постепено доношење мера којима се суштински мењао консоцијацијски карактер БиХ, као једини могући модел за ову постконфликтну државну заједницу sui generis. Дакле, све већ речено и познато. Па зашто се онда уопште бавити новим иступима колеге Ћурка?

Зато што је он у њима напустио позицијеуравнотеженог и пристојног саобраћања у јавнојкомунукацији, које му је било својствено иприбављало му поштовање, особито средсвађалачке граје и бруталне реторикекарактеристичне за претежан тон дискурса убосанскохерцеговачкој политичкој арени, а што јесвакако вишеструко знаковит заокрет.

Можда ми ова инволутивна метаморфоза колеге Ћурка и не би привукла пажњу, да немам са њим и једно позитивно лично дијалошко искуство.

На иницијативу познатог новинара Омера Карабега, Нерзук Ћурак и ја водили смо новембра 2013. године на таласима радија “Слободна Европа” занимљиву расправу која је редакцијски оквалификована као “полемика”, мада је ја нисам тако доживео (ако пођемо од тога да “полемос” на грчком значи “рат”), о томе да ли Турска води неоосманску политику на Балкану.

Саговорник и ја се у овој занимљивој размени мишљења и аргумената готово ни у чему нисмо слагали, сем у погледу узајамног уважавања, тако да ми је тај исувише редак тренутак сучељавања ставова са једним сарајевским колегом остао у пријатној успомени.

Читао сам и неке научне и есејистичке радове колеге Ћурка, а и гледао и слушао неколико његових телевизијских интервјуа.

Премда не делим Ћуркове главне вредносне, теоријске и политичке погледе, стекао сам утисак да је реч о научнику и јавном делатнику изузетне интелигенције и широког образовања, а и о благородном, духовно отменом човеку лепог васпитања, коме су страни једноумна острашћеност и ниподаштавање неистомишљеника.

Ако је судити по најновијим јавним иступима Нерзука Ћурка, изгледа да сам се ипак преварио или је он, на начин несвојствен својој природи и карактеру, оценио да постоје довољно озбиљни разлози да се интенционално упусти у мутне воде интелектулно и етички недостојне вербалне паљбе по онима које, у складу са дневном заповешћу, треба, не бирајући средства, грубо дезавуисати и на сваки начин оцрнити.

Можда би се објашњење овог његовог салто мортале могло наслутити из следеће рационализације коју је сâм понудио у драматичном и патетичном “прогласу” на ТВ Н1: “Сада је куцнуо час да навремо свом снагом нашег бола на зидине дејтонске тврђаве у којој живе свој живот дејтонски националисти обамрли на стварни живот људи, увјерени да раде за националну ствар, увјерени да је врх хуманизма фашизам који просипају са разних говорница кривог скретања у хисторију. Нема се времена за стишавање страсти, видио сам сјене националсоцијалистичке Њемачке у фришком говору доктора који позива да име одређује наше гласове, који зазива жуту траку на нашим рукама, који тражи од Европе да као врхунску европску вриједност прогласи етничке траке на рукама људи, да приједорски ратни злочин којег се сјећамо сваког 31. маја постане изборна норма у земљи коју не мисле престати убијати ови романтичари национализма, шовинизма, неофашизма, будаласто увјерени како је то чин љубави за народ који сматрају својим; Земљо моја, ово је толико опасно а прихвата се та врста говора као чиста нормалност, тај говор долази са говорница у парламентима, то је говор који води паљењу Рајхстага; Земљо моја, ово су дани када нестајеш или се поново рађаш”.

Дакле, ако резимирамо ову дијатрибу повишеног тона и експолозивног набоја – куцнуо је час да се свом снагом навре против национализма, шовинизма и неофашизма, који прете да докину и униште нашу Босну. И Нерзук Ћурак је навро!

А повод за овакво катастрофистичко сликање прилика у земљи и позив на узбуну била је, наравно, одлука Скупштине Републике Српске да, после низа несаслушаних и игнорисаних предлога да се унутар БиХ озбиљно поразговара о евидентној кризи непрепознатљиве институционалне стварности и извитопереног државног устројства у односу на слово Дејтонског споразума, предузме конкретне политичке кораке ради враћања на једини одрживи модел изворног Дејтона.

“Пробосанске” снаге је очигледно захватила нервоза, ако не и паника, па су, у недостатку уверљивих аргумената и изостајању довољно брзе и ефикасне помоћи са стране, максимално заоштрили реторику у којој су учестали помињање употребе силе против оних који бране првобитни дејтонски уставни оквир БиХ и наговештавање могућности обнављања оружаних сукоба у земљи која је у претходном грађанском рату силно пропатила. А нико им никаквом силом и ратом не прети.

Пошто је ово свакоме непристрасном јасно, оркестрирано се покреће права кампања и прибегава вештачком стварању привида атмосфере из деведесетих година. 

Да би се у њу ментално вратило, методолошки је неопходно обновити наратив о српском, а сад и хрватском фашизму, који су се наводно повампирили, ако су икада уопште и били сахрањени. Излизане флоскуле, попут оне Комшићеве да се босански патриоти не спремају за обрачун са српским народом, већ са Додиком и  његовим фалангама, никога више не могу обманути.

НАТО је, присетимо се, својевремено “бомбардовао Милошевића”, а убио путнике у возу код Варварина и малу Милицу на ноши. А сад се против “српског фашизма” поново призива нека нова верзија “Милосрдног анђела”…

Ствари су више него јасне, што не значи и да је садашња босанска (не)једначина лако решива и да није бременита сасвим реалним ризицима и опасностима. Штета је, заиста, што се и осведочено разумни и проверено добри познаваоци друштвених и политичких законитости, појава и процеса, попут колеге Ћурка, страсно прикључују овом новом таласу распомамљене хајке на српски и хрватски фашизам, иако би морали знати да је појмовно и терминолошки употреба овог историјски и идеолошки јасно дефинисаног феномена у садашњем босанскохерцеговачком и балканском контексту потпуно непримерена.

У стручној литератури и у неким публицистичким радовима на то је, уосталом, у новије време у више наврата указивано. Али, шта то вреди, кад оптужба за фашизам добро звучи и снажно (додуше и прилично шупље) одјекује, а набеђени нововремени “антифашисти” верују и да “врши посао”.

Важно је психолошки вратити што више људи, и код куће и на страни, у трагичне деведесете, а том светом циљу најлакше је жртвовати истину.

Да видимо, илустрације ради, како то изведбено изгледа на парадигматичном примеру једног необичног, прегнантног скорашњег урадка професора Ћурка.

Сарајевски политиколог је, наиме, одлучио да порталу “Tačno.net” повери једну песму у слободном стиху, а ову бизарну “колумну” преноси “BHDijaspora.net”.

Готово сваки ред тог несвакидашњег Ћурковог “обрачуна са њима” (тј. “фашистима” овдашњим и европским) заслуживао би засебну анализу, али би то онима који се одлуче да прочитају овај коментар ипак било превише. Зато ћу, с једне стране, покушати да дочарам садржинску супстанцу и стилска средства којима колега Ћурак настоји да постигне максималну експресивност свог “антифашистичког крика”, који се пролама у амплитуди од надмоћне згађености до слободарског гнева.

С друге ћу, пак, уз искрено колегијално жаљење, морати да приметим како излет у реторику која му није својствена доводи новопеченог “пробосанског” политичког песника у ситуацију да изнесе и понешто што му научна скрупулозност, па и добар укус, никако не би требало да допусте.

Иначе, што суштински није битно, јер је у домену личног доживљаја, мени је овај ламент над Босном, и делимично Европом, у канџама пробуђеног фашистичко-нацистичког зла призвао у сећање поему “Наши преци бедуини”, из пера једног драгог, одавно покојног туниског пријатеља, познатог лингвисте и књижевника Салаха Гармадија.

Узгред, између Ћурка и Гармадија постоји и извесна физичка сличност, што је вероватно доприносило да ми сарајевски колега, иако га лично нисам упознао, издалека буде симпатичан. Гармади, наравно, за то не сноси никакву одговорност.

Није довољно јасна стваралачка мотивација која је Нерзука Ћурка навела на то да свој огорчени солилоквиј отвара сећањем на један случајан сусрет и разговор са познатим сарајевским професором филозофије, академиком Владимиром Премецом (1939-2018). Поготово ме Премецово увлачење у овакву причу изненадило, јер сам га добро познавао.

Премец је, наиме, пре свега био човек мере. У једном интервјуу датом 2013. године магазину “Диоген” читамо његову констатацију: “Када сам 1967. дошао у Сарајево, брзо сам запазио да људи овдје поштују мјеру у свему. Повјеровао сам да Босну конституира филозофија мјере… Данас знам да Босна и Херцеговина крвари због рана које је задобила губитком мјере”.

А ако нечега у Ћурковом афектираном буктисању нема, онда је то мера.

Филозоф је приликом сусрета на улици, како наводи Ћурак, упитао политиколога шта значи његово име Нерзук, а овај је одговорио: “Онај који је надарен, који има све што му је потребно”. При томе му се Премец, вели, обратио својим “препознатљивим арамејским гласом емпатичне понизности” (?!), а његово тумачење значења имена пропратио је доброхотним коментаром “Ах, каква истина у имену.”

Отприлике: Nomen est omen. Али, авај! Нерзук не значи ништа, сем имена колеге Ћурка и можда још неког његовог имењака. Неко га је очито погрешно информисао.

На арапском постоји пасивни партицип “мерзук”, са значењем које је своме имену приписао Нерзук Ћурак. Разлика је само у једном гласу, али… Прво чињенично поклизнуће колеге Ћурка!

Ако је семантика његовог имена проблематична, значење презимена то уопште није: „мушки капут постављен и опшивен крзном, бунда, кожух“ ( А.Шкаљић).

Нерзук је свој одлучио да окрене наопако, што постаје видљиво већ у првим наредним редовима пасквиле.

Феномен наводне обнове фашистичке исламофобије у БиХ Ћурак знанствено смешта у шири контекст ове тенденције у Европи, како би појачао тежишну тврдњу да су „европски муслимани нови Јевреји Европе“, а све у хоризонту главног пројекта „холокаустизовања“ бошњачких страдања у рату заустављеном Дејтонским споразумом, иако је довољно тактички опрезан да на једном месту каже “иако знам да је холокауст неупоредив”.

С горком иронијом и са висине моралне супериорности апсолутне жртве, Ћурак се обрачунава са Виктором Орбаном, Зораном Милановићем („Хајдегером с Пантовчака“, „шмркавцем“) и потенцијалним председничким кандидатом у Француској Ериком Земуром, спочитавајући им расистичку исламофобију, док као своје друштво наводи Чеслава Милоша, Целана, Кавафија…

Такво стање духа својих бивших бошњачкихсуграђана Мухарем Баздуљ је недавно овакодијагностификовао: „Има нечег у сарајевскомјавном животу што подсећа на секту у смислу дане постоји ништа што може да их пољуља уњиховом осећању да су највеће невине жртве узапамћеној историји“.

Прозивање поменутих „исламофоба“ само је увод за удар на праву мету, српски исламофобни фашизам, према коме су сви остали „мала деца“ („Шмркавац је добри војник Швејк за Ћирилицу и Марићево лудило што се покреће на муслиманску крв“ – мисли се, наравно, на београдског новинара Миломира Марића и на његову широко гледану дебатну емисију Ћирилица).

Није поштеђена ни популарна „Политикина“ рубрика „Одјеци и реаговања“ са краја осамдесетих и почетка деведесетих година. Али, главни расадник антибошњачког фашизма за Ћурка је ипак та фамозна Ћирилица: „Марић је обновио те обреде зла… Све те додике, вучиће, вулине… све те танасковиће, трифковиће, кецмановиће…“, који наводно позивају и хушкају на нову истрагу потурица.

Није нарочито оригиналан, а свакако је ружан и безобразан поступак ниподаштавати неистомишљенике и (стварне или претпостављене) идеолошке противнике писањем почетних слова њихових презимена у множини, па још малим словом. Али, шта да се ради!

Већ смо констатовали да је уљудни професор Ћурак решио да окрене ћурак наопако, па ком опанци ком обојци. С обзиром на то да имам довољно разлога за претпоставку ван сваке основане сумње да сам један од поменутих „танасковића“ и ја, надам се да ми неће бити замерена кратка изјава са колективне оптуженичке клупе.

Ма колико се са њима не слагао и ма како се они према мени понашали, никада нисам на начин као што је то комотно учинио професор Ћурак себи дозволио да персонално дезавуишем неистомишљенике или идејне супарнике. Никада нисам написао или изрекао било шта увредљиво према исламу, муслиманима и Муслиманима/Бошњацима, јер њихова су религија и култура велика тема којој сам, иако ме неки држе за самозваног исламолога, посветио деценије изучавања, промишљања и писања, а и начелно, поштујем све људе као генеричку браћу по створењу.

Понајмање сам о Муслиманима/Бошњацима говорио или писао као о „нижим бићима, орангутанима и подљудима“ или их пак неисторично и апсурдно, инквизацијиски оптуживао за „издају вере прадедовске“, подстичући на некакву нову „истрагу потурица“, како ме у својој разулареној колективној оптужници за исламофобни и антибошњачки  злочиначки подухват колега Ћурак неосновано прозива.

Све и да сам такве идеје и имао у глави, а нисам, мој појмовник и речник не припадају регистру којим је почео да се служи овај доскора пристојни политиколог. Ако неко мисли да ствари стоје другачије, позивам га да то и чињенично докаже.

Сумњам да ћу нешто слично коначно дочекати, јер Ћурков насртај припада реду оних инвектива чија методологија не познаје и не признаје нужност аргументовања сопствених ставова.

Није ово први пут да сам, у друштву са још неким личностима чија се презимена у новој „пробосанској“ ортографији пишу малим словом, био изложен оваквим већ рутинским нападима. Примера ради, на свако појављивања неке моје анализе и коментара одређених тема из друштвеног и политичког живота БиХ, као чупавац из кутије искаче и загракће извесни бивши обавештајац, а садашњи новинар Един Субашић и, уопште се не осврћући на оно што сам у датом тексту конкретно изнео, почне да ме засипа подсећањима да припадам геноцидном народу и служим злочиначкој српској политици према муслиманима/ Муслиманима/Бошњцима, која се не мења вековима.

Логика је следећа: Можда и јеси у праву, али немаш право да будеш у праву, јер си осведочени геноцидаш. Може ли се замислити делотворнији антидот против успостављања дијалога?

Навикао сам, дакле, на овакве отровне стреле из бошњачке средине, али их нисам очекивао из тоболца ученог и углађеног политиколога Нерзука Ћурка, што би могло значити да је ђаво заиста однео шалу, а Нечастиви завладао и оним најотпорнијим умовима и срцима.

Да нервоза, острашћеност и мржња нису најбоље савезнице трезвеног размишљања, опрезног просуђивања и одговорног јавног говора сведоче бар још два озбиљна, недопустива проклизавања уваженог научника који је одважно, али и неопрезно одлучио да буде акинџија „пробосанског“, „патриотског“ једноумља.

Ево шта, према колеги Нерзуку, обновљени исламфобни фашизам спрема босанскохерцеговачким муслиманима/Бошњацима: „Прво ћемо их политички десубјективизирати (откуда хисторијској наплавини право да имају државу, ево Босну напримјер). Дио побити, дио раселити, дио интегрирати као егзотику наше неофашистичке цивилизације”.

По мојим сазнањима, ову монструозну неистину изрекла су до сада двојица бошњачких верско-политичких првака, поодавно муфтија Муамер Зукорлић и недавно Харис Силајџић.    Фалсификаторско приписивање троделног усташког (Будаковог) „коначног решења“ српског питања у НДХ наводно фашистичком српском националном програму у односу на муслимане/Бошњаке толико је неморално и ниско да би сваки додатни коментар био излишан.  

За Ћурка са ћураком наопако ни посезање за овим језивим „аргументом“ није било неприхватљиво у функцији приближавања крајњем циљу, тоталној сатанизацији Срба, као путу ка коначном решењу проблема државног устројства БиХ. 

А онда, настављајући свој пад у бешчашће, на самом крају оптужнице, ваљда да би му поента била што ефектнија, Нерзук Ћурак се служи  фигуром преузетом из наслова књиге Марка Вешовића „Смрт је мајстор из Србије“ и закуцава: „Смрт је нови мајстор из Србије, Мађарске, Француске…“.

Тако је свој антифашистички манифест неоригинално закључио морбидном досетком човека који је, уз Расима Муминовића, у новије време написао можда најмрзитељскије и најодвратније странице о Србима, а чији би изливи жучи једном озбиљном политикологу смели бити занимљиви једино као предмет проучавања у домену психосоцијалне патологије.   Њихов стваралачки сусрет на дну био је, изгледа, логичан и неминован.

Како би на све ово могао одговорити неко ко професионално и вокацијски није ни политиколог песничког надахнућа и борац против једног имагинарног исламофобног фашизма, а ни шехерско-монтенегрински Црногорац, од оних који, како сâм засведочи, “ у подсвијести не носи косовску присилу и стога себи допушта луксуз да бира страну”?

Као књижевним ствараоцима, можда би најбоље било да им вечити српски грешник препоручи полетну песму Београдског синдиката “Једина Српска”. Бар би се могао надати да му оптужница за исламофобију не буде проширена, јер се у овој химни слободи као први у низу историјски заслужних Срба помиње Мехмед паша Соколовић.

А можда је и славни велики везир на неки начин перфидно и потајно ипак био исламофоб, само што Хашки трибунал то још увек није мериторно утврдио?