СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА КАО ПОСЛЕДЊЕ СРПСКО УТОЧИШТЕ
Уз мрву здравог разума, није потребно чак и непосредно искуство да би човек схватио како је у земљотресу управо чврст и сигуран ослонац најскупља роба. Српском народу, ове врсте искуства током миленијумског трајања свакако није мањкало. Када колабирају политичке и социјалне структуре, а са њима и држава, последње упориште нацији остаје духовна вертикала и саборно јединство, из простог разлога јер нису материјални и не подлежу законима физике. Сводећи биланс досадашње српске државности, Српска Православна Црква као баштиник и чувар саборности, заправо је једина константа. Са друге стране једина константа политичког, без обзира на иделогију управо је ефемерност. Долазећи и одлазећи са сменом глобалне идеолошке плиме, војне моћи, технолошке агенде или страног културног утицаја, политичко никада није могло да обезбеди дуготрајан континуитет. После колапаса СПЦ је била та која је остајала на ветрометини да сакупи крхотине и повеже их у смислену целину.
Ако некоме до сада наведено звучи као схоластичка апстракција, не би било на одмет да се подсети изјаве бившег главнокомандујећег америчког генерала Хоџиса, који свакако није схоластичар. Геренерал Хоџис је 2019. означио СПЦ и православље као претњу по западне интерсе, изјавивши да „Србији треба помоћи да се одупре притисцима Православне цркве везане за Русију”. Чиме то тачно СПЦ, која не поседује ни један авион или тенк, угорожава највећу војну силу у историји? Одговор на ово питање треба потражити пре свега у контексту предложеног француско немачког ултиматума, пардон, плана за решење статуса Косова и Метохије. Како сврха поменутог плана очигледно није решење укључујући и политичко, намеће се дилема шта тачно ултиматум циља. Сви који су одговорили да је сврха отворено самопонижење и малодушност која логично следи, нису много погрешили, али нису ни у потпуности захватили истину. Оно на чега су творци споразума рачунали јесте деконструкција српског јединства и саборности кроз повећање унутрашњег притиска и напетости. Одавно измишљено у лабараторијама социјалне термодинамике. Повећање температуре и притиска унутар система, води расту ентропије самог система. Попут генерала Хоџиса и они јако добро знају да је чак и малодушна армија и даље армија. Иако звучи парадоксално чак и очајање може да буде кохезивни фактор јер га сви једнако деле. Са друге стране било армија, било нација престају да буду то што јесу када изгубе саборност целине. Армија чији делови почну да се боре међусобно синоним су трајног и неповратног пораза.
Циљна група ове стратегије свакако нису анационални либерали, будући да нису никада ни били део цркве, већ пре свега верујућа заједница. Технологија је једноставна и експлоатише дисонанцу која фокус са спољне уцене преноси на тражење унутрашњег кривца, заборављајући да Црква није политички фактор одлучивања, нити је њена функција да то буде. Као надполитичка институција Црква је ту да обезбеди континуитет трајања и поред свих политичких пораза и победа, погибија и васкрса којих ће јамачно бити. Оптужба за политичку неактивност Цркве заправо јача Хоџисову намеру да политичком контекстуализацијом цркве уклони два непријатеља истовремено. Не постоји разлог да му помажемо у томе.
Наравно ово није апологија нечињења или одбрана духа капитулације како верника тако и свештенства, већ пре свега опомена да чувањем ауторитета српске цркве, чувамо последње српско упориште у времену које долази. Искуство нас учи, да су последња упоришта иствовремено и најчвршћа јер иза њих више нема ничег.
Добра вест је да смо уз сва распућа, стигли тамо где су Срби и требали да стигну. Неће, ако Бог да, ни сада бити другачије, под условом да ка Спасу идемо сложно. Где је слоге, ни победа неће изостати. Ми смо Срби са нама је Бог!
Александар ЂУРЂЕВ, посланик и председник Српске лиге
