ЈАК, непријатан ветар и облачно и хладно време нису осујетили жељу готово 7.000 Суботичана да те недеље, 16. октобра 1910. године, дођу на Градски хиподром на Халашком путу и буду сведоци догађаја о коме ће брујати цела Европа.

На средини терена стајао је Иван Сарић (1876 – 1966), а поред њега летелица која се до тада могла видети само на фотографијама енглеске и француске штампе. Уследио је мук. Авион је полетео, винуо се на висину од 30 метара, и тако обишао цео круг око хиподрома.

– Осећај да сам победио ваздух, да сам над највишом кућом у Суботици, да ћу с временом стићи још више под облаке, то су осећаји који се не могу изразити, то само једном човек осећа у животу – рекао је узбуђено Сарић после успешног слетања.

Суботичанин је остварио Икаров сан и тога дана отворио прву страницу историје ваздухопловства у нашој земљи, и то само неколико година пошто су своје летове извели браћа Рајт и Сантош Димон.

ЖЕЛЕО И ХЕЛИКОПТЕР, МАКЕТА У МУЗЕЈУ До Првог светског рата Сарић је радио на конструисању десетоцилиндарског мотора од сто коњских снага који би био способан да покреће авионе на већим висинама. Паралелно са авионима, Сарићева размишљања ишла су у правцу конструисања хеликоптера, о чему сведоче макете у београдском Музеју ваздухопловства, где се налази и оригинални, први авион који је полетео с тла Србије.

– Ако не пре, Сарићева интересовања за авијацију доводе се у везу с летом 1909. године, када је, боравећи у Француској, био у прилици да види авион Луја Блериоа, непосредно пре но што ће овај полетети преко Ламанша до Енглеске – каже Мирко Грлица, кустос суботичког Градског музеја. – Тајно је фотографисао летелицу и, чим се вратио кући, почео је рад на градњи свог авиона.

У подруму породичног дома, Сарић је почео да прави летелицу. За то је користио точкове бицикла, делове клавира, стару баштенску столицу, кацу за млеко која је служила као резервоар за гориво…

Иако је подсећао на Блериоов, Сарићев авион био је оригиналан. Лагану Блериоову конструкцију крила од бамбуса, заменио је тежом, дрвеном, а као новину уводи крилца, која су му омогућила да контролише авион при нагибу.

„Сарић један“, како је названа летелица, био је једнокрилац с распоном крила од осам и по метара и трупом дугим седам и по метара. Систем управљања авионом путем померања крајева крила, Сарић је превазишао постављањем елерона причвршћеним шаркама за крајеве крила. Дрвена решетка спојена оковима и жицама била је основа трупа авиона, док се стајни трап завршавао точковима мотоцикла. У пилотској кабини је учврстио столицу од плетеног прућа и уградио ручицу за гас. У њему је био троцилиндарски мотор „анзани“ од 25 коњских снага.

ИСПРЕД СВОГ ВРЕМЕНА Иако запослен као државни чиновник, Сарић је био испред свог времена. Волећи брзину, најпре се бави бициклизмом, потом мото-тркама, па аутомобилима. У сваком спорту осваја медаље широм Европе.

Почетком 1910. радови су окончани. Да се вине под облаке, Сарић је први пут покушао у пролеће 1910. , али се тај лет неславно завршио јер, према његовим речима, помоћнице које су држале реп авиона нису имале доњи веш.

– При полетању, мотор авиона испустио је велику ваздушну струју која је подигла сукње мојим помоћницама. Оне су у трену пустиле авион и придржале сукње, а ја у летелици сам се само насадио на нос – записао је Сарић.

Оно што није успео на пролеће, успео је на јесен на хиподрому крај „Зорке“. Домаћа и европска штампа Сарићев успех испратила је с великом пажњом.

Али уместо да ужива у слави, одмах по изведеном лету Сарић је почео да конструише нову летелицу. Почиње да ради на авиону „Сарић два“, али до завршетка радова ипак није дошло.

– Велика надања су се изјаловила – додаје Грлица. – Уместо њих, остале су само фотографије.