Запошљавање младих: Јаз између обећања и испуњења
Шта је осим храбрости потребно да се разговор са пријатељима претвори у бизнис или да се сати бесплатног рада претворе у пристојне плате? Да ли Србија има врата на која би млади могли да покуцају и да кажу „имам генијалну идеју, имам супер екипу, имам жељу и знање, немам новац и треба ми савет“?
„Искрено, једина мисао ми је била – кад ћу ако нећу сад“, започиње своју причу Марина Зец, која је пре нешто више од две године покренула сајт Облакодер.
У тренутку када се родила идеја, Марина је имала 22 године, док је сајт лансиран када је Марина напунила 23.
„То је био једини тренутак када сам ја завршила факултет, имала довољно простора и енергије да знам да сам довољно млада, да могу да радим један посао плус још један, па да се борим за неку идеју.“
Идеја је, како објашњава, била да створи нешто ново, али и да направи место на коме ће она и колеге моћи да имају достојанствену зараду, јер док је студирала новинарство на Факултету политичких наука била је окружена пријатељима који су до унедоглед волонтирали у већим редакцијама без икакве надокнаде.
Прво је са колегиницом пожелела да покрене блог, а затим је идеја у разговору са другима расла све до момента док нису оформили екипу од њих петоро и кренули у разраду замисли.
„Ми смо првих шест месеци само размишљали, о имену, о концепту, како ће све то да изгледа“, каже Марина.
ДУГАЧАК ПУТ ОД ИДЕЈЕ ДО НОВЦА
Облакодер, портал за младе, лансиран је 25. маја 2018. године, али је пут до првих зарада још увек био дугачак.
„Ми смо све време били у минусу, то јест од самог настанка… Без новца смо радили до маја 2020. Две године рада без икаквог новца, у озбиљном минусу због тога што смо ми и организовали догађаје и имали дизајнерку која је и дан-данас са нама, радили на изради сајта… То су све ствари које нису бесплатне и трудили смо се да наш садржај буде квалитетан, да имамо на пример неке фотографије, да можемо некога за то да платимо. Ту је било пуно довијања“, навела је она
Како каже, годину дана након званичног покретања сајта, то је постао посао са пуним радним временом и моменат када то већ постаје оптерећујуће, имајући у виду да прихода и даље нема.
„Сви смо радили друге послове, неки су добијали новац од родитеља и увек је постојало то као крајња инстанца и простор за помоћ, али рецимо ја сам радила у маркетиншкој агенцији, радила сам као ПР, као фриленсер. Тако да, углавном смо од тих пара финансирали све остале активности.“
Марина објашњава да су Облакодер, осим што су га завели у регистру медија, регистровали као невладину организацију. Разлози за такав потез су се пре свега односили на могућност пројектног финансирања, али и на амбицију да Облакодер у будућности не буде само магазин, већ и место окупљања младих који би били окренути активизму.
„То нам је оставило највише простора и најмање имате трошкова, то је исто веома битна ствар. Јер ми прве две године нисмо имали никакав обрт новца и да смо били било како другачије регистровани имали бисмо трошкове, а не бисмо имали одакле да платимо.“
КОНКУРСИ НИСУ ПОДРШКА ЗА МАЛЕ, НЕГО ДОТАЦИЈЕ ЗА ВЕЛИКЕ
Иако као невладина организација не могу да конкуришу на државне конкурсе који се односе на помоћ младим предузетницима и стартапима који су пре свега тржишно оријентисани, Марина каже да су као медиј који се бави културом покушали да конкуришу на конкурсе Министарства културе и информисања, али и на оне које је расписивао Град Београд.
Међутим, ту су веома брзо наишли на разочарање.
„Ми смо се прве две године пријављивали на све конкурсе и ни на једном нисмо добили никакву подршку. Последњи је био на градском нивоу, конкурс за јавно информисање и на том конкурсу су поједине редакције, иако је услов да не можете да се пријавите са више од једног пројекта, и које нису само оријентисане на град, а ми јесмо локално оријентисани, добиле финансије за различите пројекте и то за неколико њих. И у том тренутку смо решиле да више нећемо тражити паре овде. И исти тај пројекат који није прошао на градском нивоу, прошао је на европском“, каже Марина.
НЕДОСТАТАК МЕНТОРСКЕ ПОДРШКЕ
Када су од једне европске организације добили новац за пројекат на коме тренутно раде, почело је и све оно што су на почетку себи зацртали као циљ – редовне плате, стално запослење за Марину и још три колегинице, тим хонорараца, простор у коме је смештена редакција…
Уз све то Марина са поносом истиче да је у претходне две године кроз Облакодер прошло око 50 сарадника и да је све то део мисије коју су себи задали, а то је да подрже и развијају вршњачко образовање, не би ли једни од других учили.
Марина додаје да им је у раду најтеже било то што на путу од идеје до њене реализације нису имали никакву подршку, а нарочито не подршку од стране државе.
Како објашњава, све је зависило од личних контаката и то пре свега у другим независним медијима који су им помагали својим саветима.
„Било би идеално да су постојала нека врата на која смо ми могли да покуцамо и да неко нама да и пружи помоћ, не само финансијску, већ баш ту менторску у развоју наше бизнис идеје и колико она може да се развије и на које начине.“
ДРЖАВА ОБЕЗБЕДИЛА НЕПОВРАТНА СРЕДСТВА
У Србији постоји неколико врата на која млади могу да покуцају када реше да покрену свој бизнис – Фонд за развој који малим привредницима нуди бесповратна средства у висини до трећине укупног улагања, Национална служба за запошљавање која додељује средства за самозапошљавање, али као најзначајнији вид подршке за пре свега технолошке стартапе Дигитална Србија у свом истраживању „Стартап скенер“ истиче подршку Фонда за иновациону делатност.
Овај Фонд почео је са радом 2011. године и од тада је доделио укупно 15,8 милиона евра за 352 пројекта која су реализовала 288 предузећа у 59 истраживачко-развојних организација, наводи се у „Стартап скенеру“.
То је, примера ради, око 40 пута мање средстава него што је Србија издвојила само за једну исплату универзалне помоћи „100 евра сваком пунолетном грађанину“.
ДИГИТАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ ЗА СВЕ
Међутим, постоје стартапи који су захваљујући грантовима Фонда за иновациону делатност успели да значајно развију свој производ. Један од њих је платформа „Схтребер“ која основцима нуди школско градиво представљено на занимљив и једноставан начин, кроз различите игрице, задатке или квизове.
„Нас је 2019. године подржао Фонд за иновациону делатност кроз програм раног развоја. Грант је за нас био кључан и захваљујући њему смо овде где смо данас. Новац нам је помогао да развијемо производ, а успешна сарадња са Фондом, инвеститорима је послала сигнал да смо добар потенцијал за улагање“, објашњава за „Нову економију“ Стефанија Лукић, суоснивачица и вођа пројекта „Схтребер“.
Како Стефанија објашњава, идеја је била да се сваком детету обезбеди бесплатан приступ дигиталном образовању. Оно је међутим свој потпуни потенцијал показало управо у току пандемије.
О томе сведочи и податак да је од почетка пандемије ова платформа забележила повећање броја корисника и посета за чак 260 одсто, док се истовремено продужило и време које корисници проводе за „Схтреберу“.
Осим државног Фонда, Стефанија истиче да им је од велике помоћи била и менторска подршка коју су добили учешћем на Стартап академији коју организује организација Стартит, али и награда коју су 2018. години добили од Фондације Ђоковић за најбољу технолошку иновацију у служби човека, а захваљујући којој су учествовали на Гугл лаучпеду.
„Схтребер“ тренутно има седам запослених и око 50 стручних сарадника, а само у октобру имали су око 300.000 јединствених корисника и преко пола милиона посета.
БЕЗ ПОРЕЗА И ДОПРИНОСЕ У ПРВИХ ГОДИНУ ДАНА
Осим директних новчаних давања, Влада Србије је крајем 2019. године донела сет мера који се односе на низ пореских олакшица новооснованим стартапима, као и на подршку у виду неплаћања пореза и доприноса за осниваче ових фирми, као и за до девет запослених у првој години пословања.
Оваква врста олакшица приликом запошљвања могла би умногоме да помогне стартапима, о чему сведочи и прича Јована Миловановића, једног од суоснивача стартапа Трастид и Скајлид који је са својим колегом у ову причу ушао пре доношења олакшица, па им је запошљавање додатних људи било веома отежано.
Јован је са својим колегом Николом прво започео изградњу Трастида. Тада су са идејом да направе алатку која би у раду помогла инфлуенсерима на Инстаграму пријавили да учествују у Инкубатору који је организовао Економски факултет у Београду.
Основали су стартап Трастид и почели са радом, финансирајући се углавном од бесплатних кредита које су добијали учешћем у различитим пројектима.
Ипак, како каже Јован, до финалне верзије саме алатке никада није дошло. Разлози су били различити – нису сви чланови тима успели да се у потпуности посвете раду у настајућем стартапу јер су радили друге послове, али се и наплата коришћења њиховог производа за клијенте из иностранства показала као изазовна јер у Србији у том моменту за овако нешто нису постојали развијени начини.
КАКО СТРАНЦУ НАПЛАТИТИ УСЛУГУ?
На проблем девизног пословања, на које се стартапи махом ослањају, скреће пажњу и иницијатива Дигитална Србија у свом истраживању. Они истичу како је главни кочничар у дигитализацији девизних трансакција Закон о девизном пословању (ЗДП).
„Компаније регистроване у Србији, пре свега због ЗДП-а, не могу да приступе већини светски познатих платформи за плаћање и трговање на мрежи, што смањује конкурентност домаћих компанија, посебно оних које желе да продају своје производе и услуге у иностранству“, наводи се у истраживању „Стартап скенер“.
Јована, међутим, одустајање од Трастида није спречило да настави да ради на новим идејама. Кроз рад на самом Трастиду, увидео је значај Линкдина уз помоћ кога су ступали у контакт са потенцијалним клијентима, па је тако следећи корак било оснивање новог стартапа, Скајлида (Скyлеад), који је имао за циљ да направи алатку која би аутоматизовала слање захтева и порука на овој мрежи.
Скајлид су основали заједно са још двоје колега који су, за разлику од Јована и Николе, из програмерских вода. Па су, док су они радили на развијању бизниса и вођењу фирме, двојица других суоснивача радили на развијању самог алата. На тај начин су уштедели, јер, осим дизајнерке и још једног програмера, нису имали потребе за ангажовање додатног кадра.
„Добра ствар код прављења софтверског производа је то што трошкови нису велики. Потребни су лаптоп и знање, то су најважнији ресурси. За разлику од неког бизниса за који вам требају машине и ствари које повећавају трошкове“, објашњава Јован.
Јован и Никола су продали свој удео у Скајлиду и тренутно раде на развијању агенције која ће управо користити Скајлид као алатку помоћу које ће другим фирмама проналазити потенцијалне клијенте.
ДРЖАВА ДА ОХРАБРИ ПРИВАТНИКЕ ДА УЛАЖУ У СТАРТАП
Ипак, немају сви млади у Србији једнаке могућности да покрену свој сопствени посао. Много зависи од тога одакле долазе и где се школују. Пре свега зато што је стартап сцена пре свега концентрисана на Београд.
Како показују резултати „Стартап скенера“ 71 одсто стартапа долази из Београда, из Новог Сада 15 одсто и из Ниша 4 одсто. Такође, иако стартап екосистем у Србији иде узлазном путањом, Дигитална Србија у свом истраживању истиче да је неопходно повећати улагања у финансирање стартапа на самом њиховом почетку, које је у Србији тренутно 90 одсто ниже у односу на светски просек.
С обзиром на то да искуство широм света показује да су инвестиције приватног сектора много делотворније од оног који долази из сфере јавног. Због тога држава треба пре свега да подстиче приватна предузећа да улажу у стартап екосистем и да ради на стварању нових локалних инвеститора и нових фондова, као и да уз помоћ пореских олакшица умањи ризик инвеститора који се одлуче да новац уложе у неку стартап идеју.
Катарина Балетић
Овај текст је подржао Балкански фонд за демократију. Ставови изражени у тексту не представљају нужно мишљење Балканског фонда за демократију, Немачког Маршаловог фонда САД, већ су искључиво одговорност Бусинесс Инфо Гроуп.
