Тамо гдје Српство није угасло, родиће се застава!
Хоћу, јер ми је доста подјела на ове и оне Србе, на ове и оне нијансе, на ове и оне династије, на ове и оне химне, али да се разумијемо: не прихватам да ми иједан празник буде други Видовдан – празник српског јединства у Завјету да никада не дамо Косово и Метохију али и да увијек знамо духовну вертикалу своје историје, запитаност „су чим ћете данас пред Милоша и пред друге српске витезове?“
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Застава је готово непрекидно стајала истакнута на нашем балкону. Обично бих је поставио негдје иза Никољдана, па скидао око Сретења. У данима између тих, увијек је неки разлог да она стоји и означава да је празник. Ето Сетфањдана, ето наше, домаћинске крсне славе, Јовањдана. Ето Сретења.
Те литијске године сам је ставио када смо се вратили са Сабора у Никшићу. Да стоји, да се види са магистралног пута Београд – Фоча – Никшић. Да мене некако охрабрује. Да ми буди наду да ћемо је некада опет завиорити. Јер – чињенице су провјерљиве: та застава је била све до најскоријег времена званична застава Црне Горе. Говорим о простој српској тробојци (знам да се понекад у јавне дискује пренесе оно цјепидлачење о „плаветној“ варијанти, али оно је само трагикомични скеч о томе како се у истоме лако нађе разлика када је она управо оно што се тражи – са друге стране, код Јована Маркуша је одлично документовано да су краљ Никола и краљица Милена сахрањени са заставом која је идентична тој мојој, у нијансама идентична). Надао сам се да ће доћи вријеме – некада, Богу познато – када ће та застава са мога балкона опет поћи у сусрет браћи преко Таре.
Тада још нико није слутио да ће до „револуције тробојки“ да дође. И, ма шта данас рекао било ко, та револуција се десила одоздо, из младога човјека, а не одозго, из било које структуре и наредбе. Њу смо гледали сви: мени је био сасвим нов и однос тих младих људи према застави. Они су је цртали по зидовима, понекад субверзивно нервирајући оне задужене да је прекрече, као што су је прекречили у себи. Понегдје су је бранили тијелима, као да је истакнута на јарболу и као да су на Церу или Мојковцу. Када је режим одлучио да потпуно потисне сопствена свјежа сјећања – појавила се „афера штрумф“ и учитељица Рада Вишњић. Та тробојка је ницала сама од себе. И што је више репресије било према њој – према застави – све је било слободније, а људима се чинило да живе празник. Што су више писали коментаре о „барјачењу заставом друге државе“, то се мање обраћало пажње на оне који коментаришу.
Застава је долазила изнутра, из те омладине која није прихватала прошлост за пролазну фазу, своју, Његошеву или краља Николе. Нису прихватили српски идентитет за кривицу, за приватно увјерење у „своја четири зида“ („па буди што хоћеш!“)
Застава је стајала на мом балкону још задуго. И када је почела пандемија и аустро-угарска линија разграничења једног народа са двије стране Таре опет заживјела – стајала је да ме подсјећа на људе у којима та тробојка и даље живи.
Данас, када ме понеко пита „да ли ћу 15 септембра истаћи заставу?“ ја га гледам помало зачудно.
Хоћу, врло радо, али не зато што сматрам да нам је потребан још један празник српског јединства мимо Видовдана и Сетафњдана – који, иако празник Републике Српске, бескрајно много значи људима у Србији и Црној Гори и расијању. Хоћу, јер тиме желим да одам почаст војницима који су из ровова код Солуна пошли да донесу ту тробојку, иако је на њиховим плаћима промјењен редослијед боја који нас је касније збуњивао и дезоријентисао. Хоћу, јер ми је доста подјела на ове и оне Србе, на ове и оне нијансе, на ове и оне династије, на ове и оне химне, али да се разумијемо: не прихватам да ми иједан празник буде други Видовдан – празник српског јединства у Завјету да никада не дамо Косово и Метохију али и да увијек знамо духовну вертикалу своје историје, запитаност „су чим ћете данас пред Милоша и пред друге српске витезове?“
Хоћу – врло радо – јер је та застава у мени прије него је и истакнем и та химна Богу правде је моја молитва – јер она то јесте. Хоћу, али само да се зна: застава и химна неће смањити моју забринутост за „рјешавање нерјешених питања“ нити ће празник јединства смањити моју бригу – ако је неће и повећати.
Хоћу, врло радо, јер и данас је за многе политичке комесаре она само комад платна а химна само она у којој нема краља за кога се тај сељак борио. Хоћу, не због наредбе комесара већ упркос ћифтама и лажним боготвима тендера, за наду и сад да ћемо прескочити вас и ваш етос и поново постати налик нашим прецима – малоглагољиви али многодјетни. Хоћу, за она моја села гдје је све стајало на изволите странцу који се задеси јер нико није вјеровао да крађа постоји. Хоћу, за живе вароши у којима је професор гимназије био локална звијезда а поетско вече окупљало људе. Хоћу, јер сам дужан Змај Јови а не ММФу и њему треба да се одужим а не свјетским плутократама.
Знајте само: застава се мора најприје родити у нама. Родити једна боља стварност, засијати бар мало Небеске Србије, завриједити да се та тробојка истакне. Учинити сваки дан малим празником слободе. Дати сљедећим генерацијама задатак и силе да тај задатак испуне.
Тамо гдје Српство није угасло, родиће се застава.
