Радомир Н. Саичић, редовни члан САНУ (Извор: Снимак екрана)

Отворени допис Извршном одбору САНУ

Поштоване колеге,

Јасеновац, који је врхунац и трагични симбол страдања српског народа, Јевреја и Рома, није на адекватан начин представљен ни домаћој, ни међународној јавности. По степену суровости, демонске мржње према затвореницима, садистичком уживању у неподношљивим патњама невиних жртава, укључујући жене и децу, Јасеновац превазилази друге логоре уништења представља кулминацију зла у свеколикој људској историји.

У бившој Југославији, репресиван однос према истраживањима и јавном изношењу истине о овом логору смрти био је последица деловања Брозовог режима, али вишедеценијска неправда ни данас није исправљена. Напротив, она се интензивира, у контексту широке међународне кампање прекрајања историје, којом се замењују улоге џелата и жртава зарад дневно-политичких интереса.

Страшно је то да у овој кампањи ревидирања историје учествују и Срби, како појединци, тако и институције. Тако је г-ђа Смиља Тишма – најстарији посланик Скупштине Републике Србије и преживели логораш из Јасеновца – добила овације у Скупштини када је изнела предлог „Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској (1941‒1945) и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку“, али тај предлог Скупштина није прихватила (уз касније незванично образложење да би то шкодило регионалној сарадњи и стабилности).

Свој „допринос“ ревизији јасеновачког питања даје и Српска Православна Црква, чији епископ Јован Ћулибрк изјављује да је тврдња о 700.000 убијених Срба неморална, доводећи при том у питање и званичан српски став о Алојзију Степинцу!

Овај епископ је и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, који под руководством Дејана Ристић наноси велику штету српској историографији, сводећи број убијених Срба на 90.000-130.000. Хрватска јавност са одобравањем гледа на ове активности поменутог епископа и Музеја жртава геноцида, наводећи да су они започели деконструкцију јасеновачког мита и српског „напухавања“ броја жртава.

У Србији, уместо осуде, ова организација добија државну награду – одликовање! Академик Василије Крестић, наш највећи стручњак за историју Срба у Хрватској и добитник Медаље САНУ за своје животно дело, није могао да у „Политици“ објави текст у коме је указао на ове појаве! Када се тако ради у Србији, шта очекивати у свету?

Скандалозан је приказ Јасеновца у Јад Вашему – музеју холокауста у Јерусалиму: у сали дугачкој неколико десетина метара, са бројним паноима, фотографским и текстуалним приказима различитих логора, целокупан приказ Јасеновца заузима један пано дужине око три метра (ширине око 1 м), док је логорима у Србији посвећено три пута више простора.

Охрабрени српском пасивношћу, хрватски „историчари“ тврде да Јасеновац није ни био логор смрти, већ преваспитавања, а недавно се огласила и Хрватска академија знаности и умјетности бестидним саопштењем које, између осталог, захтева одрицање од великосрпске пропаганде, што обухвата и „јасеновачки мит“.

На овај последњи допис ИО САНУ је правовремено и правилно реаговао. Но, мислим да је потребно учинити више, да борба за утврђивање и јавно изношење истине о овом најтрагичнијем периоду српске историје захтева јасно постављен циљ и континуирани напор да се он оствари.

САНУ треба да одговори стратешки, не чекајући поводе, и то онако како најбоље уме: на темељима науке, уметности и културе. То се може учинити кроз два пројекта САНУ:

1. Сачинити једну репрезентативну, научно утемељену, квалитетно илустровану, технички перфектну књигу о Јасеновцу, превести је на више страних језика и послати у Јад Вашем, светске академије наука и уметности, универзитете, значајне библиотеке, дипломатска представништва и културне центре. Основ за ову публикацију може да буде изузетно квалитетна књига: Јасеновац, аутори: Василије Ђ. Крестић, Мира Радојевић, издавач САНУ, Београд, 2017.
2. Организовати изложбу у Галерији САНУ, поводом 80 година од краја концентрационог логора Јасеновац и пробоја логораша, дакле 2025.

Као кровна институција науке, уметности и културе, САНУ има право и дужност да се ангажује на питањима националног идентитета, у овом случају преко Одбора за српско питање, Одбора за изучавање репресије и Одељења историјских наука. Уколико ми не утврдимо и јавно не објавимо истину о Јасеновцу, нико други то неће уместо нас урадити, напротив: истину ће заменити лаж, спомен на светињу – заборав, а Србија ће тихо изгубити суштаствени део своје историје и начинити још један корак ка безличном утапању у нови поредак лажи и бесмисла.

Упркос честим, најчешће неоснованим нападима, САНУ има значајан утицај на јавно мнење и од ње се очекује да, као интелектуална елита ове земље, битно утиче на суд јавности по важним питањима.

У том смислу, Одељење историјских наука је осудило деловање Музеја жртава геноцида, јасно навевши да Дејан Ристић није достојан функције директора и да Музеј чини огромну штету српској историографији (саопштење од 21. 6. 2021), а ИО је подржао то саопштење.

Непуну годину дана касније, Председник САНУ присуствује скупу у Народном музеју (22. 4. 2022) где се Музеј жртава геноцида афирмативно представља (прослава 30 година постојања), а потом и прима Дејана Ристића у САНУ (22. 5), где у „отвореном и срдачном разговору“ (како пише на сајту Музеја) разматрају будућу сарадњу; сада, дакле, указујемо почаст тој институцији и њеном недостојном директору.

У највећој мери сам подржавао и подржавам рад Председника и ИО САНУ, али мислим да у овој ствари нису добро поступили; да ли се ИО консултовао са Одељењем историјских наука пре доношења одлуке о овом питању (видети Записник са 14. седнице ИО)?

Не треба да шаљемо помешане сигнале јавности, већ да јасно станемо иза онога што је национални интерес Србије, а да осудимо све оно што му је противно.

Обзиром на покушај оспоравања чињеница које сам изнео на Скупштини САНУ, овде их износим у писаној форми, како би се избегао било какав неспоразум. Реч изговорена на Скупштини САНУ има велику тежину, па уколико Председник САНУ сматра да нешто од наведеног „није тачно“, треба јасно и прецизно да укаже на нетачност. Са своје стране, стојим иза свега што сам рекао и написао и гарантујем тачност наведених података.

У нади да ће овај допис бити подстицај за заједнички, кохерентан и координисан рад на приоритетном пројекту од националног значаја, стојим на располагању ИО САНУ, Одборима и Одељењу историјских наука, да својим личним ангажовањем допринесем његовој успешној реализацији.

С изразима поштовања и колегијалним поздравом,

У Београду, 3. 6. 2022.
Проф. др Радомир Н. Саичић

извор:stanjestvari.com